Ropstvo
Uzbudljiva životna priča Solomona Northupa, koju je opisao u autobiografskoj knjizi 'Twelve Years a Slave', poslužila je kao pogodan književni predložak za filmsku ekranizaciju.Smeštena u periodu pred početak američkog građanskog rata, već rabljena tematika koja se tiče ropstva i masovnog ugnjetavanja 'obojenih' ljudi, oduvek je intrigirala umetnike raznih profila, da ostave neki sopstveni trag, lični zapis, svojevrsni podsetnik mlađim generacijama kako se stvarala istorija jedne mlade države. John Ridley je adaptirao priču u filmski scenario.Kako je jedan od producenata Steve McQueen (tu valja pomenuti još par imena:Dede Gardner, Anthony Katagas, Brad Pitt, Arnon Milchan), kao logično rešenje nametnulo se da on i režira film.Ova američko-britanska koprodukcija u koju je uloženo oko $20,000,000 snimana je na autentičnim lokacijama New Orleansa, kao i na nekim plantažama (Felicity Plantation, St. Joseph Plantation) u američkoj saveznoj državi Louisiana.Centralni protagonista je tamnoputi muzičar, Solomon Northup (Chiwetel Ejiofor) koji živi kao slobodan čovek, sa suprugom i dvoje dece, u mestu Saratoga, blizu New Yorka.Dobija zanimljiv poslovni predlog da na dve nedelje ode u Washington i tamo iskoristi svoje veštine, dobro zaradi i potom se vrati kući.Ubrzo shvata da su ga njegovi poslovni partneri belci prevarili i prodali kao običnog roba, pod lažnim imenom. Odvojen od svojih najdražih, od porodičnog doma, Solomon nastoji da preživi, sačuva slobodarski duh i pronađe način da se izvuče iz paklenog robovlasničkog okruženja...Sve bolji britanski režiser ('Shame', 2011.) bavi se jednom prilično poznatom tematikom, jer tlačenje tamnoputih Afro-amerikanaca od strane bezobzirnih belih Amera, doživelo je brojne filmske ekranizacije. Međutim, ostajući dosledan sopstvenom filmskom rukopisu, režiser nam daje studiozni prikaz tadašnjeg društva.Stavlja nam do znanja da su i beli, ali čestiti Amerikanci, bili sputani robovlasničkim režimom (u prilog tome i scena kada nadzornik sa plantaže pripoveda kako se oseća noću, kada ga grize savest, zbog svega onoga što je prethodnog dana uradio bespomoćnim robovima).Razotkriva moralnu hipokriziju takvog društva, podižući sve na jedan viši nivo, jer stvari posmatra sa šireg, religijskog stanovišta ('pred Bogom smo svi jednaki'). Naravno u žiži interesovanja je nepravedno porobljeni obrazovani čovek, čija je jedina mana što nije svetle puti.Suptilnim razvojem priče, upoznajemo još nekoliko bitnih likova, koji kroz interakciju s junakom ove sumorne životne storije, zaokružuju celinu koja nakon uvoda, pa zapleta, ipak na kraju donosi pravedan epilog (barem u okvirima koji su bili mogući u to vreme, koje definitivno ne služi na čast novorođenoj američkoj naciji). Chiwetel Ejiofor je maestralno odigrao svoju ulogu.Njegove facijalne ekspresije, način hoda i ophođenja, verno izražavaju njegov bol, patnju koja mu nagriza i dušu i telo.Mišljenja sam da bi njegov performans manje došao do izražaja, da naspram sebe nije imao sebi ravnog partnera.Motiv 'žrtva i dželat' sjajno funkcioniše u kontekstu celokupne radnje, iz razloga što je i Michael Fassbender bio na visini zadatka.Brutalni robovlasnik Edwin Epps je oličenje čistog zla, pa je njegovo ludilo, česti sadistički ispadi, psihološke torture i druge dobro razrađene metode iživljavanja nad 'sopstvenom imovinom', izuzetno dobro oslikano.Generalno gluma je više nego dobra, jer je svako svoju epizodu maksimalno dobro izneo, kao recimo Brad Piit (kanadski abolicionista) ili Paul Giamatti u roli preprodavca robova, kao nemilosrdni, proračunati Mr Freeman (koji cinizam). Odlična fotografija Seana Bobbitta, sa nekoliko krupnih kadrova, adekvatno je dočarala atmosferu koja je vladala na posedima američkih robovlasnika, vreme ropstva u kome su 'obojeni' imali tretman alata koji može da se kreće i govori, ali ništa više od toga.Skrenuo bih pažnju i na muzički aspekt filma, jer umešna režija koristi priliku da nam kroz nekoliko efektnih scena, predstavi same začetke nekih muzičkih pravaca, potencirajući buntovnički karakter crnačkih pesama.Proslavljeni Hans Zimmer je doprineo svojim aranžmanima, da emocije, teška duševna stanja, kroz koja prolazi naš junak, dobiju prikladnu muzičku podlogu. Najveći kvalitet jeste sama filmska priča, odlično napisan scenario za potrebe snimanja.Toliko je emotivno snažna, da vas magično osvaja već od početka, pa običnog gledaoca drži 'pod utiskom' dugo vremena.Zli jezici mogu da zamere na eventualno suvišne izlive patetike na samom kraju, ali meni je to dopadljivo, jer sve deluje savršeno spontano, kao neka prirodna ljudska reakcija ('izvinite što ovako izgledam...', uh, baš je jako).Nije nimalo sporno da zaslužuje najvišu ocenu, te mi je baš drago što je bio po ukusu članova Američke Filmske Akademije, koji su mu dodelili toliko priželjkivanu statuu 'zlatnog čovečuljka' u kategoriji 'najbolji film'.
Нема коментара:
Постави коментар