Jasna
Mlada srpska rediteljka Maja Miloš debituje na poljudugometražnog filma ostvarenjem koje je izazvalo dosta kontroverzi i malo koga
ostavilo ravnodušnim. Jasna je šesnaestogodišnja tinejdžerka koja živi u
siromašnom delu predgrađa Beograda, okružena sivilom mučne svakodnevice. Otac
joj je teško bolestan, a majka suviše zauzeta obavezama na poslu i brigom za
supruga. Bez roditeljske brige i pažnje, devojka se oseća izgubljeno, pa svoje
frustracije hoće da prevaziđe kroz česte izlaske i ludačke provode. Adolescentska
zabava olako izmiče kontroli i uglavnom se eskponira kroz enormne količine
alkohola, droga i eksperimentalnog seksa. Kada se Jasna zbliži s godinu dana
starijim momkom iz škole, Đoletom, njen život dobija smisao, a ona traži izlaz
u jednom drugačijem svetu. Jaka osećanja, probuđena mladalačka strast, razmene
nežnosti, otvaraju mogućnost da se pobegne iz realnosti turobne svakodnevice i
pronađe preko potrebna uteha...Činjenica da je mlada rediteljka nastupila
beskompromisno u nastojanju da postigne željenu dramatizaciju. Verodostojno
predstavljeni likovi iz jedne zatvorene grupe mladih ljudi, zahvaćenih sveopštom
apatijom, koja nagomilanu energiju prenosi u paralelni svet, u kome je
destrukcija njihov euforičan odgovor totalnom beznađu. Lako je uočljivo
snimanje kamerom u pokretu, čime je osigurana sirova, ogoljena forma svojstvena
dokumentarcima, što nedvosmisleno ukazuje kako je rediteljka puno polagala na
realističnost, gde možemo da osetimo depresivnu atmosferu, duh 'mobilnih'
generacija, bez ikakvog ulepšavanja i stilskog
doterivanja. Otuda i par eksplicitnih scena koje su podigle veliku prašinu, iako
je jasno kako su one urađene profesionalno, s merom i apsolutno su opravdane,
jer su prikladno uklopljene u scenaristički koncept. Neobično je komentarisati
glumu u ostvarenju gde su pretežno angažovani naturščici. Samim tim zavređuju
snažniji, duži aplauz, istinsko priznanje, pa i dubok naklon. Tu mislim
prevashodno na mladu Isidoru Simijonović, ali i njen partner Vukašin Jasnić
dokazao je kako je dorastao postavljenom zadatku. Skromna produkcija svakako da
je ograničila filmsku ekipu da napravi setove i na nekim adekvatnijim
lokacijama (ono ludilo u školi realno ispalo je baš onako kliše, već viđeno u
gomili američkih filmova), ali to je objektivna otežavajuća okolnost. Naravno
da to nije bitnije umanjilo kvalitet, jer je režija na studiozan način dala socijalnu
sliku društva koje izjedaju siromaštvo, besparica, nezaposlenost. A apatija je
narušila duh poštenih građana koji ne mogu više da žive od svog rada. Mlada rediteljka nije propustila šansu da
istovremeno oslika intimu jedne tinejdžerke, kojoj je potrebno tako malo da
bude srećna. 'All You Need Is Love' napisao je svojevremeno Lennon. I bio je u
pravu, kako za svoju generaciju, tako i za one koje su se pojavile kasnije,
mnogo kasnije. Ukratko: uverljivo, na momente šokantno i u globalu
kontroverzno. Tera na razmišljanje, jer traži odgovore na niz škakljivih
pitanja. Više nego dovoljno da nas ubedi kako ova drama ima šta da ponudi, pa joj vredi pružiti šansu u svakom slučaju.
