Čudovišni zaštitnik
Posle tačno 60 godina od pojave Godzille na velikom platnu, u režiji
Ishira Honde, stiže nam najnoviji američki remake. Priliku da režira
blockbuster u koji je uloženo $160,000,000 dobio je britanski filmadžija Gareth
Edwards, pošto je skrenuo pažnju šire javnosti solidnim SF-ostvarenjem 'Monsters' iz 2010. godine. Dave Callaham je
autor savremene priče u kojoj se Godzilla predstavlja kao spasilac velike
američke nacije, uprkos dobroj poznatoj činjenici da je džinovski gušter samo
oživljeni produkt prekomerne upotrebe nuklearnog oružja u brojnim
eksperimentima po Pacifiku. Naravno da iza toga stoji američka vojska,
motivisana potrebom da postane vodeća militantna svetska super-sila. No da se
manemo vojnopolitičke strategije i da se vratimo na sadržaj same radnje. Nakon
incidenta u japanskoj nuklearnoj elektrani 1999. godine, priznati američki
fizičar Joe Brody ostaje bez voljene supruge Sandre. Prošlo je 15 godina i
očajni Joe bezuspešno pokušava da razotkrije misteriju i utvrdi šta je zapravo
prouzrokovalo tragediju. Kada uJapan
stigne njegov sin, Ford Brody, marinac čija je specijalnost deaktiviranje
eksplozivnih naprava velike razorne moći, priča dobija svoj zaplet. Polazi mu
za rukom da izbavi oca iz zatvora i ubrzo njih dvojica započinju zajedničku
istragu, gde će se suočiti s opasnostima koje prete da unište čitav ljudski
rod...Gledajući fenomenalan trailer moram da priznam kako sam se baš bio
zagrejao za najnoviji remake o avanturama
neuništivog Godzille. Već posle odjavne špice bilo je jasno da je taj trailer
najbolje što je ponudio ovaj film. A tako to obično biva u zadnjih par godina
(barem kada je reč o hollywoodskoj produkciji), na žalost armije strastvenih
filmofila. OK, nije sve baš tako crno. Režija postupno gradi narativ u prvoj
polovini, lagano dižući tenzije, dok nas drži u stanju grozničavog iščekivanja.
Smatram da je ovakav koncept opravdan, jer se gledaoci upoznaju s nekim novim
detaljima, što nam omogućava da kasnije lakše prihvatimo posledice koje će se
poput elementarne nepogode obrušiti na pojedine deloveUSA
pojava Godzille svojevrsna metafora poigravanja ljudi s prirodom, onda se
nameće pitanje zašto se tako tendenciozno eksponira jedna mlada američka
porodica (marinac i njegova ljupka ženica, s nejakim sinčićem). Pođemo li od postulata
da je porodica osnovna ćelija svakog društva, lako se stiče utisak da se igralo
na kartu simbolike, jer se opstanak današnje civilizacije poistovećuje s dramom
kroz koju prolazi Ford, spreman da prihvati sve rizike samoubilačke misije, ne
bi li spasao svoje najdraže. Problem je što Forda ima znatno češće u kadru od
Godzille, a to sigurno nije ono što su očekivali fanovi franšize o džinovskom
gušteru. Kasnije u drugom delu, film uglavnom pruža ono što
smo i očekivali. Zanatski vešto snimljene akcione scene priuštile su
nam pravi spektakl, pa je korišćenje specijalnih efekata ispunilo svoju svrhu. Pošteno
je reći kako je dizajn Godzille urađen s evidentnom namerom da se približi
japanskom originalu iz 1954. godine, što je za svaku pohvalu. Ali zato je za
oštru kritiku izgled onih ljigavih sfora ili kako ih stručno zovu: MUTO. Nimalo
inovativno, znači već viđeno u nekolicini filmova SF-tematike. Sa tehničke
tačke gledišta, izvesno je da se ovde najviše postiglo, jer je filmskoj ekipi
pošlo za rukom da nam predoči atmosferu straha, panike, užasa kroz koji prolaze
obični ljudi u gradu koji je pretrpeo stravična razaranja, kao i vojničke
nemoći, bez obzira na toliki arsenal naoružanja, borbene tehnike i high-tech
opreme. Apokalipsa je dočarana na jedan uznemirujuć način, na način koji nas
prosto tera da se zamislimo kakve sve neželjene posledice mogu da ostave
neizbrisiv trag na današnju civilizaciju. Što se tiče kvaliteta glume, teško je
sada tu nešto procenjivati. Par uglednih glumačkih imena ostao je većim delom u
pozadini, pa je šteta što Bryan Cranston i Ken Watanabe nisu dobili više
prostora, iako je priča imala potencijala da ozbiljnije razvije njihove likove.
Mladi Aaron Taylor-Johnson nije oduševio, mada ni razočarao (100% sam uveren da
je tog marinca mogao da odigra i neki drugi glumac njegovih godina bez ikakvih
problema), dok je Elizabeth Olsen neubedljivo oslikala krajnje
jednodimenzionalan lik. Pozitivno je što prosečan gledalac otprilike zna na
čemu je s ovim filmom, tako da tu nema većih iznenađenja. Dakle, ljubitelji
franšize verovatno će se odlučiti da pogledaju i najnovije ostvarenje s
Godzillom kao herojem spasiocem, dok za ostale i nisam baš siguran. U suštini gledljivo,
uglavnom zabavno, ali pitanje koliko i memorabilno.
Ishira Honde, stiže nam najnoviji američki remake. Priliku da režira
blockbuster u koji je uloženo $160,000,000 dobio je britanski filmadžija Gareth
Edwards, pošto je skrenuo pažnju šire javnosti solidnim SF-ostvarenjem 'Monsters' iz 2010. godine. Dave Callaham je
autor savremene priče u kojoj se Godzilla predstavlja kao spasilac velike
američke nacije, uprkos dobroj poznatoj činjenici da je džinovski gušter samo
oživljeni produkt prekomerne upotrebe nuklearnog oružja u brojnim
eksperimentima po Pacifiku. Naravno da iza toga stoji američka vojska,
motivisana potrebom da postane vodeća militantna svetska super-sila. No da se
manemo vojnopolitičke strategije i da se vratimo na sadržaj same radnje. Nakon
incidenta u japanskoj nuklearnoj elektrani 1999. godine, priznati američki
fizičar Joe Brody ostaje bez voljene supruge Sandre. Prošlo je 15 godina i
očajni Joe bezuspešno pokušava da razotkrije misteriju i utvrdi šta je zapravo
prouzrokovalo tragediju. Kada u
stigne njegov sin, Ford Brody, marinac čija je specijalnost deaktiviranje
eksplozivnih naprava velike razorne moći, priča dobija svoj zaplet. Polazi mu
za rukom da izbavi oca iz zatvora i ubrzo njih dvojica započinju zajedničku
istragu, gde će se suočiti s opasnostima koje prete da unište čitav ljudski
rod...Gledajući fenomenalan trailer moram da priznam kako sam se baš bio
zagrejao za najnoviji remake o avanturama
neuništivog Godzille. Već posle odjavne špice bilo je jasno da je taj trailer
najbolje što je ponudio ovaj film. A tako to obično biva u zadnjih par godina
(barem kada je reč o hollywoodskoj produkciji), na žalost armije strastvenih
filmofila. OK, nije sve baš tako crno. Režija postupno gradi narativ u prvoj
polovini, lagano dižući tenzije, dok nas drži u stanju grozničavog iščekivanja.
Smatram da je ovakav koncept opravdan, jer se gledaoci upoznaju s nekim novim
detaljima, što nam omogućava da kasnije lakše prihvatimo posledice koje će se
poput elementarne nepogode obrušiti na pojedine delove
pojava Godzille svojevrsna metafora poigravanja ljudi s prirodom, onda se
nameće pitanje zašto se tako tendenciozno eksponira jedna mlada američka
porodica (marinac i njegova ljupka ženica, s nejakim sinčićem). Pođemo li od postulata
da je porodica osnovna ćelija svakog društva, lako se stiče utisak da se igralo
na kartu simbolike, jer se opstanak današnje civilizacije poistovećuje s dramom
kroz koju prolazi Ford, spreman da prihvati sve rizike samoubilačke misije, ne
bi li spasao svoje najdraže. Problem je što Forda ima znatno češće u kadru od
Godzille, a to sigurno nije ono što su očekivali fanovi franšize o džinovskom
gušteru. Kasnije u drugom delu, film uglavnom pruža ono što
smo i očekivali. Zanatski vešto snimljene akcione scene priuštile su
nam pravi spektakl, pa je korišćenje specijalnih efekata ispunilo svoju svrhu. Pošteno
je reći kako je dizajn Godzille urađen s evidentnom namerom da se približi
japanskom originalu iz 1954. godine, što je za svaku pohvalu. Ali zato je za
oštru kritiku izgled onih ljigavih sfora ili kako ih stručno zovu: MUTO. Nimalo
inovativno, znači već viđeno u nekolicini filmova SF-tematike. Sa tehničke
tačke gledišta, izvesno je da se ovde najviše postiglo, jer je filmskoj ekipi
pošlo za rukom da nam predoči atmosferu straha, panike, užasa kroz koji prolaze
obični ljudi u gradu koji je pretrpeo stravična razaranja, kao i vojničke
nemoći, bez obzira na toliki arsenal naoružanja, borbene tehnike i high-tech
opreme. Apokalipsa je dočarana na jedan uznemirujuć način, na način koji nas
prosto tera da se zamislimo kakve sve neželjene posledice mogu da ostave
neizbrisiv trag na današnju civilizaciju. Što se tiče kvaliteta glume, teško je
sada tu nešto procenjivati. Par uglednih glumačkih imena ostao je većim delom u
pozadini, pa je šteta što Bryan Cranston i Ken Watanabe nisu dobili više
prostora, iako je priča imala potencijala da ozbiljnije razvije njihove likove.
Mladi Aaron Taylor-Johnson nije oduševio, mada ni razočarao (100% sam uveren da
je tog marinca mogao da odigra i neki drugi glumac njegovih godina bez ikakvih
problema), dok je Elizabeth Olsen neubedljivo oslikala krajnje
jednodimenzionalan lik. Pozitivno je što prosečan gledalac otprilike zna na
čemu je s ovim filmom, tako da tu nema većih iznenađenja. Dakle, ljubitelji
franšize verovatno će se odlučiti da pogledaju i najnovije ostvarenje s
Godzillom kao herojem spasiocem, dok za ostale i nisam baš siguran. U suštini gledljivo,
uglavnom zabavno, ali pitanje koliko i memorabilno.
Нема коментара:
Постави коментар